Naše prve komšije su teška sirotinja. Ma koliko se trudili ništa im ne ide od ruke, žive u ruševnoj kući i jedino šta im je Bog…

Naše prve komšije su teška sirotinja. Ma koliko se trudili ništa im ne ide od ruke, žive u ruševnoj kući i jedino šta im je bog dao su djeca, imaju 4 sina i dvije kćerke. Krasna djeca. Mnogi u naselju gdje živimo okreću glavu od njih, nazivaju ih pogrdnim imenima iako nikada nikome ništa loše nisu uradili. Ja i muž im pomažemo koliko možemo, često im platimo komunalije, kupimo neku osnovnu podmjeru, ništa previše, jer ni mi nismo neka bogata klasa. Nikada im za uzvrat nismo tražili ništa.Međutim, prije par mjeseci naš mlađi sin se razbolio, stradali mu bubrezi, totalno 🙁 i morao je krenuti na dijalizu. Doktori su nas savjetovali da bi bilo dobro uraditi transplantaciju dok je još jak i mlad i da nađemo što više potencijalnih donatora kako bi se uradile potrebne analize. Kada smo to ispirčali našim komšijama koje godinama već pomažemo rekli su nam da će svi doći u bolnicu, znači njih dvoje i njihovih 6-tero djece da daju uzorke krvi jer je to najmanje što mogu uraditi za nas i našeg sina. Mislila sam da će se predomisliti, ali vjerovali ili ne danas su svi došli u bolnicu. Ono što me još više emotivno pogađa je to što su bili sami, niko osim njih se nije odazvao našem pozivu, našoj molbi, tu mislim na moju i mog muža bližu rodbinu, sestre, braću… niko ne želi rizikovati život da bi spasio mog sina, al to je život, valjda tako mora biti 🙁 Samo se nadam i molim boga da moj sin ne provede život na dijalizi 🙁 i najradije bih da se pokaže moj bubreg odgovara. Tada bih bila sigurna 100% da bi moj sin imao priliku da nastavi normalim životom da živi 🙁